Piše: Žikica Milošević
Kada su pitali famoznog kineskog lidera Deng Sijao Pinga svojevremeno šta misli o reformama u NR Kini, on je lakonski odgovorio: „Neka cveta hiljadu cvetova“. Upravo je to ono što i ja mislim o „reformi sprske muzike“. Neka nastane hiljadu stilova, podžanrova i autora.
Jedan od savsim neočekivanih „cvetova“ koji je nikao na našoj sceni u poslednjih nekoliko godina je Kralj Čačka, koji je oformio ovaj projekat, relativno kasno, tako da na sceni dodatno i pleni bojom kose Darka Rundeka, recimo. Ali, muzički, najbliže bi se mogao opisati kao „srpski Bob Dylan“ koji sa akustičnom gitarom i uz nju, plete svoju naraciju punu poetike, i vozi nas kroz predele svoje duše i savremeni svet. Prvo, dovoljno je imati toliko hrabrosti da se bude poeta u današnje vreme. Dobro, možete sad reći da su svi reperi poete u širem smislu, i da su narativni koliko i Dylan i Kralj Čačka, ali nemojmo sad o tome. Drugo, hrabro je stati iza akustične gitare u doba koje ne da nije friendly prema akustičnim gitarama, nego prema gitarama uopšte. Treće, u doba u kojem su svi inficirani željom da budu veliki ljudi iz velikih gradova (a najčešće se ispostavi da su mali ljudi iz velikih gradova), Kralj Čačka u svoje ime stavlja činjenicu da se može biti veliki čovek iz malog grada. Može i sa sela, objasnila nam je PJ Harvey.
Fusion Stage je bio pun ljudi koji su ovo poruku shvatili, i akustična naracija, potpomognuta pratećim bendom, plela je priču do duboko u noć o stvarima koje je Kralj Čačka poznavao i proživeo. Uvek su iznenađenja na sceni dobrodošla, a naročito ako dolaze od nekog ko je na margini, kao što bi Kralj Čačka sebe opisao.
