Piše: Žikica Milošević
Ima malo bendova koji su toliko čudne istorije, makar iz mog ugla, kao što su zabrebački pop-rokeri Pips, Chips and Videoclips. Prvo i pre svega, ako vam ime liči na čuveni Sodderberghov film „Seks, laži i videotrake“, onda znajte da je pun intended, što se kulturno kaže u anglofonom svetu. Naime, ono što je mene čudilo oduvek je da su Srbija, Bosna i Hrvatska oduvek bile neka vrsta !spojenih sudova” kada je reč o muzici. Čak i kada je reč o zloglasnim “cajkama” odnosno narodnjacima, i tu smo užano spojeni. Ali, ovaj bend je uspeo da bude kultni u Hrvatskoj još davno, i da dobije intervjue u časopisima kao što su Elle ili Cosmopolitan Hrvatska (tada smo, 2005. recimo, gledali u redakciji Lepote i zdravlja kako oni to maestralno rade), a da mi ništa nismo čuli o tom bendu. I pojave se u istom broju i Tarik Filipović i Edo Maajka, i mi sve znamo o njima, a o Pipsima ništa. I onda dođu Lollobrigida, i Hladno pivo i ko sve ne iz Hrvatske, i dođu i Brkovi, i mi opet sve znamo, a Pipsi nam ostanu tajna. I to ne neka dobro čuvana, jer je očiigledno sasma „netajnovita” u susednoj nam državi, ali kod nas nikako da se probije.
A utom dođe, neke 2006. Ili 2007. barem u Srba, stanoviti sajt YouTube koji nam pomogne u otkrivanju spotova bendova koji su nam promicali. Te tako se to desi i sa kultnim Zagrepčanima, i onda otkrijemo zašto su uopšte i bili kultni. I oni dođu na Addiko Fusion Stage 2017. godine, prvog “četvrtastog” dana Exita. Pun intended.
Pipsi su odličan bend koji je na svom putešestviju koje, odmah se vidi, po licima i pojavama članova benda, nije bilo kratkotrajno (počelo je početkom devedesetih, zapravo) progutalo nekoliko velikih uticaja i napravilo svojevrsni crossover. Recimo da se u najopštijoj iteraciji ovo može objasniti kao dete iz braka hrvatske pop muzike jugoslovenske epohe i britpopa i alterpopa i indieja koji je za zeru inteligentniji i zahteva neku potkovanost od slušalaca. Elem, kada gledate pevača i slušate liriku, čini vam se da je u pitanju neka vrsta pandana Pulpovom frontmenu Jarvisu Cockeru, koji precizno secira stanje svesti nacije i život u gradu i pretače ga u pesme koje su pevljive. Ponekad nam liči na Blur, ponekad na Oasis a ponekad na hipsterski pop sadašnjice, jer je sve to akumulirano u naslagama ovog benda. Publika na Fusionu nije bila malobrojna iako je bilo svečano otvaranje Exita sa sve Nickom Vujičićem i Kosom, a vidi se da onima koji znaju za opus,sve to itekako znači. Odlična svirka odličnog i nepravedno zapostavljenog benda za koji samo možemo sebe da krivimo što ga ne znamo toliko koliko ga znaju Zagrepčani. Serbiaaa, are you ready? Moraš biti, zaslužili su.
