Piše: Žikica Milošević
Sticajem okolnosti imao sam priliku da tokom svog tinejdžerskog doba poslušam svirku tadašnjeg demo benda kojeg mi je drugar preporučio, u klubu koji se zvao Linea, nazvanom po italijanskom crtaću. Rekao mi je da se u tom bendu „oseti vožnja GSPom u Novom Sadu, i sva tuga odrastanja u socijalističkim blokovima”. To je bilo u jesen 1989. Bend je zvučao sjajno. Zvao se Obojeni program. Tokom 1990. došlo je do velikog hajpa oko izlaska prvog albuma Obojenog programa i novosadskih (takođe) Boya, koja se mogla porediti samo sa hajpom oko tadašnjih zvezda The Stone Roses ili The House of Love u UK. Zvuk Obojenog programa je u Linei zvučao upravo kao što zvuči sada, a na albumu, pod Kojinim uticajem, zvučao je kao Disciplina kičme, što me je odbilo na sledećih nekoliko godina od benda. Srećom, Kebra se vratio sebi i tečnim gitarama, a koliko je to bilo dobro govori i činjenica da je trenutno hajpovani i sjajni Artan Lili pod jasnim uticajem (bio) Obojenog programa. Sada opet sve teče i sve je prividno monotono gitarski, ali puno bolne Kebrine poezije i glasa koji poziva na empatiju sa njim i svim neprilagođenima. Posle je došao rat.
Kada je sunce počelo da zalazi, u otvarajućem slotu otvarajućeg dana Exita 2017 u 20h, Main Stage je počeo da se neuobičajeno puni, jer je fan baza Obojenog programa ogromna, posle 27 godina od prvog albuma. I stara ekipa muzičara sa duplo mlađom (ponekad) publikom, otprašio je maleni set od 45 minuta hitova u pravom stilu. To je kao da vam kažu da izaberete pesme za The Greatest Hits album i to vam je što vam je. Kebra je nepromenjen, dominirao je stejdžom sa neobičnim plesnim koracima, i na momente mi se učinilo da zbog prividno monotonih pesama od tri akorda i njegove pojave “čoveka koji i stari i ne stari” podseća na svojevrsnog Iggyja Popa naše muzike. Kada se sve završilo, paradoksalnim hitovima ovog benda uz koje su igrali svi prisutni, ABCD Avioni, Kad se neko nečem dobrom nada i naravno, furioznom antiratnom Nebo nebo plavo je, koja govori o regrutaciji i odlasku u rat 1991. i 1992. sve je došlo na svoje mesto. Kebra jeste naša živa legenda i njegova poezija i muzika jesu lična karta srpskog undergrounda i Novog Sada u celini. Obojeni program i 27 godina kasnije znači ljudima, mladima koji se regrutacija i socijalizma ne sećaju, i onima koji sa Kebrom proživljavaju iste traume i radosti. Sunce je zašlo, ali Obojeni program neće nikada. Čast je živeti u komšiluku sa legendom, kao da vam je Liam Gallagher prvi komšija koga ste pratili od prvog demo nastupa.
