Novi domaći talas pokazao snagu i budućnost regionalne scene!

Nove, odnosno, uslovno rečeno nove, domaće snage ove godine su donele novu, svetsku a našu energiju na stejdževe najvećeg festivala u ovom delu Evrope. Ljubičice i Buč Kesidi su se pojavili na otvaranju Main Stagea (Ljubičice, nažalost, znatno kraće od očekivanog), dok je sanjivi Svemirko bio udarna pesnica Fusion Stagea.

10. jula 2019. — Autor: EXIT

Piše: Žikica Milošević

Buč Kesidi ft. Ljubičice

Odavno tvrdim da u Srbiji dobru melodiju znaju da naprave maltene isključivo vojvođanski bendovi, i ako su 90-e bile jad i čemer u svemu u našoj izolovanoj i napaćenoj domovini, svakako je to bilo zlatno doba popa i rokenrola, a prednjačile su vojvođanske „snage“: Oružjem protivu otmičara i Lutke iz Zrenjanina, Eva Braun i Popcycle iz Bečeja, Veliki prezir iz Vrbasa, Obojeni program i Boye iz Novog Sada… I postojala je ta večna dihotomija: Vojvodina je Britanija, Beograd je Amerika.

Bilo kako bilo, dvadeset godina kasnije, iščekujući neki pop „akt“, kako kažu Englezi, da se pojavi i da bude dovoljno andergraund da bude privlačno „urbanoj ekipi“, a dovoljno pevljivo da bude radio-friendly. I, konačno, takav bend je naišao, i nosi zanimljivo ime Buč Kesidi (baš tako, na srpskom) i dolazi iz najjužnije Vojvodine, iz Pančeva. Ali je nedvojbeno melodičan, osvajački. Posebno na drugom albumu, što se da videti iz broja pregleda na YouTubeu. Ukratko, momci (sada ih je dvojica), praše punom snagom, što nemaju u instrumentima imaju na matricama i po tome su neodoljivo aktuelni na svetskom nivou. Reči su im uvek dobre i angažovane, a čest motiv poslednjih hitova je ponašanje u izlasku i sve mračne stvari i traume koje je mladi čovek doživeo u mraku noćnih klubova. Muzički, neodoljiva mi je njihova mešavina domaćeg indie-roka, domaćih ranih 80-ih, new wavea, savremenih tendencija iz sveta, Hurtsa, Foals, Kasabian, Arctic Monkeys… Šta god da je dobro, tu je. Kao neko jelo sa najboljim začinima.

Hitmejkeri iz Pančeva, na krilima svojih novih hitova „Nema ljubavi u klubu“ i „Đuskanje ne pomaže“ otvarali su Main Stage Exita pod zalazećim suncem u subotu, i to pred impozantnim brojem ljudi za termin od 20h. Ovo je veliko ohrabrenje, ali i znak da bez dobre melodije nema ni publike. Pred kraj im se pridružio dvojac iz istog grada da bi zajedno otpevali pesmu „Jedva čekamo rat ljudi protiv mašina“ a, nažalost, pošto je oluja „odnela“ pola grada u nedelju, oni nisu otvorili Main Stage u 20h poslednjeg dana. Ali, kao da im je viša sila rekla da treba da se pridruže zemljacima u subotu. Upravo zbog tog žaljenja za ovim bendom, vredi da kažemo reč-dve o njima i da se nadamo da će sledeće godine otvoriti Main, sa možda još više hitova.

Možda i najviše na tragu savremene svetske scene, elektrorok bend Ljubičice nam donosi šaptanje i hitove, elektroniku i ritam mašine, venčane sa gitarama. Njihov superhit “Jedva čekam rat ljudi protiv mašina” je širu publiku osvojio preko megapopularne domaće serije „Žigosani u reketu“, što nam potvrđuje onu staru da nema biznisa kao što je šoubiznis. Iako zvuči kao neki naslov potencijalnog romana Filipa K. Dika ili Jevgenija Zamjatina, tekst je pomalo revolucionaran i buntovnički. Što se kaže, „otvoren za tumačenja“. Naravno, nemojmo zaboraviti oštru društvenu kritiku iz pesme „Bombonice“ koja je u skladu sa Exitovom parolom „Ostani čist“, a tim je jezivija što je otpevana kao neki dečji hit ili nemački šlager iz 1930. godine. Bend koji toliko dramatično napreduje u nekoliko godina i koji može elegantno da uđe u najneočekivaniji duet, kao ovaj sa Sajsi MC, i da izađe ne samo bez ogrebotine već i još jači, može samo da bude bend iz Srbije u koji će sve oči biti uprte u narednom periodu. Ljubičice otvaraju Main Stage u nedelju, te se nacrtajte blagovremeno! P. S. Da li sam vam rekao da su i Ljubičice iz Pančeva? Jesam? Više puta? Eto. Još jedan doprinos tezi o melodioznosti vojvođanskih popera i rokera.

Svemirko

Svemirko je isti onaj sanjivi synthwave koji svet obujmljuje od 2015. naovamo, na čijim krilima lete The Chainsmokers, samo sa tom razlikom što su hedlajneri Exita duboko emotivni i eskapistički orijentisani na ozbiljan način, a Svemirko na blago neozbiljan i samoironičan način, te otud imena „Tunguzija“ i „Vanilija“. Ali, zapravo, iza ovih imena nema ničega neozbiljnog. Tunguzija, oblast u Sibiru, je najdalje mesto koje smo znali kao deca, to je eskapizam par excellence, želja za bekstvom, daleko, što dalje. A vanilija, eh, pa to je sladoled, i to „second best“ sladoled. Kad nema čokolade, ili ti ga sestra pojede, ali svejedno letnji i sladak. Upravo kao i njihova muzika. Kao što rekoh, savršeni pop sountrack za leto. Kada slušate njihovu glazbu (jako dobro ide reč „glazba“ uz ovu muziku, zar ne?) kao da je letnji zalazak sunca uz sparinu, ali spokoj koji je sanjiv. Oni su emotivni i nežni, a istodobno i jaki, aktuelni a istodobno i retro.

Njihov synthwave nas je obradovao kasno u noć nedelje na ponedeljak na Addiko Fusion Stageu, posle silnih peripetija sa strujom i zvukom – i završio se hepiendom jer su heroji Exit organizacije sanirali sve u minimalnom vremenskom roku. Elem, Zagreb je mesto koje nas uvek iznenadi nečim što nismo tražili ali nam je trebalo. Jednu kuglu od 45 minuta vanilije na ovu vrućinu, hteo sam da naručim, i kartu do Tunguzije, ali nedelja me je omela u tome: bilo je previše hladno. Uz manje nervoze, ovo je mogao biti jedan od najboljih nastupa na Exitu, ali eto: kiša pada svima, Svemirci, chillajte, kako kaže reklama u Hrvatskoj.